O romanu Divlje zvezde Dobrila Nenadića

U našem narodu postoji jedan graditeljski usud, a pretpostavljam nastao kao plod mašte pojedinca u prastarim biblijskim vremenima o nemoći da se nešto grandiozno i bezobrazno moćno napravi, a da se pritome ne umešaju neke više sile, demoni, vile ili inspekcija.

 Gradnja Vavilonske kule nije samo metafora o medjusobnom nerazumevanju ljudi, nego i izvesna potreba da se veliki projekti ne rade na svoju ruku i iz inata. Eto, živimo u vremenu koje će nekad biti slično biblijskom, pa će možda neko pominjati istraživanje Marsa, spajanje Londona sa Njujorkom kopnenim putem, ili nešto iz domaće radinosti kao kanal do Egejskog mora ili Beograd na vodi. Gde je tu roman Divlje zvezde (1985) i čemu nas uči?

Dobrilo Nenadić (1940, Vigošte) je jedan od tek nekoliko pisaca koji su nakon Drugog svetskog rata uspeli da srpski roman održe na najvišem mogućem niovu. Pre svega mislim na prebogatu leksičku lepezu, bogatstvo jedinstvenih stilskih figura, maestralnu preraspodelu istorijske gradje i faktografije. Kolorit raznovrsnih likova, tema, motiva i opisa. Naravno, postoje i manje spretne deonice, a ponajviše me nervira ona koju je istakao i Čedomir Mirković u knjizi Pod okriljem nečastivog (1995), a koja se tiče "nerazlikovanja govora grotesknih junaka i pripovedača". Tipično za scenu dijaloga dvojice likova Fra Joze i Danila, a opet koja je možda namerno i dovedena do paradoksa da se ne razlikuju misli jednog i drugog.

     Roman govori o poslednjim danima kraljice Jelene Anžujske, majke dvojice srpskih kraljeva Dragutina i Vladislava, u Brnjcima, srednjevekovnom gradu na obali Ibra. Želja kraljice Jelene je bila da se sahrani po običajima katoličke crkve kojoj je pripadala od svog rodjenja. Medjutim, ambiciozni episkop Danilo, čuveni tvorac važnog Zbornika srpskih kraljeva, želi na svaki način da kraljica bude pokopana kao kraljica pravoslavne vere, uz to i kao svetica. Da bi ostavario svoju diplomatsku misiju traži pomoć od prepredenog monaha Pahomija, koji ga savetuje da premesti manju crkvu na Jarmilin kamen i da taj gradjevinski poduhvat u narodu predstavi kao čudo, koje se desilo pod okriljem noći, a opet kao znak sa nebesa. Sa druge strane Fra Jozo, bivši templar, u službi fratra na dvoru kraljice svojim pronicljivim umom sumnja u istinitost "čuda sa crkvom", i u dubokom trenu meditacije nad panoramom Brnjaka, podstaknut "čudom" dolazi na ideju o izgradnji grandioznog vodoskoka.

Inače u romanu je izražena DISKRETNA težnja za gradjenjem kao stvaralačkom komunikacijom pojedinca sa utvarom vremena. Poduhvati su prebacivanje crkve na Jarmilin kamen, Fra Jozina ideja o gradnji vodoskoka, Vukova proračunata gradnja dimnjaka, bogati Grk i vodenice, na kraju i predivna impresija pisca o kamenu i gradnji crkve u Gradacu, poslednjem konačištu kraljice Jelene. I kada već pomenuh gradnju, ne mogu, a da se ne setim romana Na Drini ćuprija ili one čuvene epske pesme Zidanje Skadra.

Istina je da veliki poduhvati gutaju vreme, gutaju ljudske žrtve, novac, strpljenje, usisavaju poslednje atome energije kao ogroman zjap kojem nema dna. Ima jedna kineska anegdota o upornosti  čoveka koji je želeo da pomeri planinu. Ljudi iz njegovog sela su se protivili takvom ludilu da čovek menja reljef prirode na šta je ovaj rekao da ako budu radili svakog dana, planina će biti sve manja, a njih će biti sve više. Navodno, pomerio je planinu. Lepa priča. Eto prosto poželim da kopam rupu toliko duboku da jednog dana izbijem u  nekakv podrum domaćina na Novom Zelandu. Sve civilizacije koje su majstorisale sa takvim čudima danas ne postoje. Gde su Vavilonci i Egipćani, gde se denu kineska carska imperija. Postali su čuda, nepojmljivi monumenti i pozadine za slikanje. Na drugoj strani, ima onih koju se merili i premeravali, nišanili, razapinjali sto puta konce i konopce, bez žrtvi, strpljivo, kamen na kamen. Baš onako kako Vuk pravi dimnjak, majstorki, sa svrhom da se ogreju, a ne podave, da napravi i da potraje. U tome je razlika. 

   Nemam ja ništa protiv da se ponekad i prenese crkva sa jednog brda na drugo, dokle god je to romansirana pripovest u službi fabule. Priče o velikim projektima, a malim narodima su mitovi, savršeno tlo za moćan um i maštu umetnika, a od čega inženjerska pamet beži ko mačka od metle.

   Dobar je ovo roman i dobro mu vreme za čitanje, da zaključim i završim.

O izvodjenju komada Biljane Srbljanović Beogradska trilogija u Nišu, 26.februara 2015.

      Septembra meseca prošle godine sam se zadnji put obratio svom blogu sa osvrtom na roman Kako se kalio čelik. Otkud znam, valjda je to bila faza kada nemaš o čemu da pišeš pa se dotakneš političkih tema koje su tako česte, a tako dosadne. Usledila je pauza od nekoliko meseci i trajala bi još duže da sinoć, po nagovoru prijateljice, nisam zavirio u jedan DISKRETNI kutak niške kulture, u zgradu čuvene Banovine, u dom Akademskog pozorišta iz Niša. Na repertoaru je bila drama Biljane Srbljanović, Beogradska trilogija (prvi put izvedena 1997. godine) u režiji Aleksandra Mihailovića. Izneću svoje impresije dramom i njenim akterima, od prvog do poslednje(g).

      Beogradska trilogija je delo o vremenu za koje optimisti misle da je daleko iza nas. Uzrok, posledica, tragika. Tako barem ja postavim stvari, pojednostavim ih sebi koliko je moguće, jebem li ga, valjda nemam kapaciteta da svarim "nesvarivo" drugačije. Uzrok je vreme kada su divlji ovladali pitomima, posledice su raštrkane generacije mladih ljudi "napucani" ko sarme idejama o normalnom životu, te u želji da žive normalno osetiše i drugu stranu emigracije.( Kako je samo o tome lepo pisao Crnjanski u svom Romanu o Londonu!). A onda kada imaš uzrok i posledice, dodje i tragika i tada umetnik reaguje, sastavi, obriše, napiše, izbaci, zgužva, dobije čir i hemeroide, ali istera do kraja ono svoje i nastane delo čije sam izvodjenje gledao. Dakle, radnja se svodi na grupu mladih ljudi, emigranata iz Srbije koji dočekuju Novu godinu, razasuti širom sveta, što bi rekao Radovan Treći "ko lipovo seme" i "igraju" svoje živote, a život je najveća drama.

      Pozorište u zgradi Banovine malo, publike taman toliko da je prenatrpano. Prvi red publike je i sam deo scene, malo je nedostajalo da se i sam poklonim na kraju poput glumaca. No, kako je tako je. Početak malo kasni, ništa alarmantno. I onda kraj predstave. I to je to, jer meni zaista jeste delovalo kao tren, a ono što je stalo u tren bez imalo potrebe da glorifikujem uloženi, a neplaćeni trud nekakvih entuzijasta jeste MAGIJA. Izvodjenje predstave je u punoj meri uspešno i zaslužuje svaku pohvalu. Naravno, moja potreba da bilo šta kritikujem je odavno nestala, grešaka je bilo možda u dikciji, možda u slabom tajmingu, tremi ili slično. Predstava je delovala homogeno, razigrano, životno, narodski rečeno "jako je ovo, deder sipaj malo vode". Taman kada sam počeo da sumnjam da ne postoji šansa da se dramska umetnost, ili umetnost uopšte, izdigne iz štroke i mulja u kojem plivamo od kad smo naučili da glasamo, pojavi se tračak nade, i to kakav. Pojedinci su briljirali, pa su neki od njih i sami bili iznenadjeni aplauzom koji su zaslužili, a koji su pošteno zaradili. Reditelj je izvršio odličnu selekciju, tj. podelu uloga. Ono što moram da napomenem jeste siromašna scenografija, ali i takva mi je milija i lepša od raskošne, a nežive. Ukoliko ima snage, volje, talenta i želje, potrebna su vam četiri (ne preterujem), dakle četiri bloka od stiropora, nekoliko čaša  i grupica sjajnih glumaca  da bi se stvorilo i izvelo nešto magično.

      A kad još malo bolje razmislim, ja i nisam za kritičara,  valjda sam vremenom postao emotivac, ili samo manji folirant, pa se bre i zaradujem, onako valjano kada vidim da neko nešto uradi dobro. Ma neka je scena od stiropora, neka i publika sedi jedna drugima na glavi, ali vrednije je i mora se čuti daleko i široko, ako je dobro, a dobro je.

     O glumcima (koristiću imena likova, a ne glumaca):

1. KIĆA JOVIĆ - Moć trasnformacije ogromna. Nije samo bitno  poput kameleona preuzeti ono spoljno, omot lika, potrebno je biti On tih sat vremena ili pola časa koliko je trajao prvi čin, Sekvence zbunjenosti, neodlučnosti su vrlo ubedljive od strane glumca. Obzirom da je sa narednim likom imao i izvesnu funkciju prologa, postavio je standarde onoga šta publika može da očekuje.
2. MIĆA JOVIĆ - Sa kolegom čini odličan tandem na sceni. Takodje, potencijal transformacije značajan. U trenucima kada lik Kiće vodi telefonski razgovor, odlično se ,sklupčan uza zid, snašao u tzv. "leru". 
3. ALENA - lik koji suviše malo vremena provodi na sceni da bi se o njemu dubinski diskutovalo. Vreme kratko, ali talenat dokazan, voleo bi da je vidim u ulozi lika Mare.
4. SANJA - Drugi čin je uveo generacijski različitu grupu likova, godinama sličnim mojima, što je donekle i inspirisalo moj utisak o celokupnom izvodjenju. Za razliku od prvog čina, gde je radnja počivala na interakciji dvojice likova, treći čin, logično kao centralni i kičmeni da se tako izrazim, je komplikovaniji. Ocena se takoreći odnosi na sve aktere ovog čina, dominaciju bilo kojeg je nemoguće utvrditi, jer bi se izolacijom jednog urušio mehanizam komada sam od sebe. Lik Sanje je odigran zrelo, uverljivo, samo na momente slabije, što je i logično jer je sam teret lika priličan. Ipak, moram napomenuti detalj koji je ostavio naročit utisak iz poslednje scene, kada se razrešava, razgolićuje istina na surov način. Ne znam da li namerno ili slučajno, ali činjenica jeste (jer je doduše i licem bila okrenuta prema meni) da je glumica u nekoliko desetina sekundi odigrala najtežu ulogu, a to je čista emocija. Ponavljam, ja sam neko ko je mušterija i ko želi da mu se proda dobra gluma. Kupljeno i tačka! Bravo!
5. MILOŠ - Rekoh već, vrlo zajebana uloga. Nije samo u pitanju ciničnost, lažni moral, lažni osmeh, prevarant i mučenik istovremeno. Interakcija je polifona, a lik Miloša je prenosnik, tačka spajanja sva tri lika, pa i četvrtog ako računamo bebu. Zajebavam se. Moj deda je umeo da kaže "jebeš brak, ako posle deset godina ne smeš da prdneš pred ženom". Naravno, ružne navike nek ostanu po strani, ali prljavština je očito ta koja nas definiše bolje od najčistijih gaća ili majice. Miloš je odigran dinamično, hrabro, uverljivo.
6. KAĆA - Pohvale glumici ali i režiseru na odabiru. Moje je ubedjenje da je lik Kaće mogla da iznese samo jedna osoba, upravo ona koja ju je igrala. Pomalo neurotičan i razmažen lik traži dodatne rezervoare energije potrebne da se uloži na što doslednije igranje. Iako je uloga sama po sebi takva, ovo je glumica sa najvećom energijom na sceni. 
7. DULE - Uf! Dule, Dule! Lik projektovan da bude dopuna Kaćine praznine. Duhovit na momente, staložen, stabilan, efikasan. Poenter čina čijom se rečenicom ostvaruje klimaks. Glumac izraženo talentovan za monodrame. Voleo bih da ga vidim u ulozi Mitketa, ili Čehovljevoj drami. Tihi senzibilizam, dovoljan da razori masu publike.
8. JOVAN - Uočljiva blaga trema sa početka čina, a kako se razvijao dijalog sa drugim likom delovao sve sigurnije, što je i dovelo do još jedne ubedljive uloge. Šarmantna, luckasta i duhovita rola. Treći čin je finale, lik Jovana biva ubijen, čime je već specifičan, jer postaje simbol drame, otelotvorenje tragike. 
9. MARA - Odlična dikcija, maestralno izvodjenje američkog akcenta, sa posebnom naglašenim "urbanizovanim" izgovorom. Vrlo dinamična, glasna, uverljiva. Kao i početni par drame, tako je i lik Mare bio odličan saradnik svom kolegi po činu.
10. DAČA - po informacijama koje sam sinoć dobio igrao ulogu u komadu kojeg sam ja napisao. Znači da ima protekciju kod mene. Vrlo specifična glumac, specijalac. Zrela gluma, dobra postavka, potencijal da u budućnosti postane čovek od zadatka svakog reditelja.
11. ANA - Specifična uloga, dovoljna da se ostavi vrlo jak utisak, pomalo misteriozan, pomalo mitološki i sanjarski.

   Svi imaju pohvale sa moje strane, ali ako treba da izaberem glumački par koji je posebno dominirao po mom ukusu su glumac koje je tumačio lik Kiće i glumica koja je tumačila lik Sanje. Naravno, sve ovo ne bi bilo moguće bez ljudi koji ostaju iza scene, kojima se takodje moraju uputiti visoke ocene. Ako je suditi po svemu vidjenom, niško pozorište ima sjajnu budućnost pred sobom.