Septembra meseca prošle godine sam se zadnji put obratio svom blogu sa osvrtom na roman Kako se kalio čelik. Otkud znam, valjda je to bila faza kada nemaš o čemu da pišeš pa se dotakneš političkih tema koje su tako česte, a tako dosadne. Usledila je pauza od nekoliko meseci i trajala bi još duže da sinoć, po nagovoru prijateljice, nisam zavirio u jedan DISKRETNI kutak niške kulture, u zgradu čuvene Banovine, u dom Akademskog pozorišta iz Niša. Na repertoaru je bila drama Biljane Srbljanović, Beogradska trilogija (prvi put izvedena 1997. godine) u režiji Aleksandra Mihailovića. Izneću svoje impresije dramom i njenim akterima, od prvog do poslednje(g).
Beogradska trilogija je delo o vremenu za koje optimisti misle da je daleko iza nas. Uzrok, posledica, tragika. Tako barem ja postavim stvari, pojednostavim ih sebi koliko je moguće, jebem li ga, valjda nemam kapaciteta da svarim "nesvarivo" drugačije. Uzrok je vreme kada su divlji ovladali pitomima, posledice su raštrkane generacije mladih ljudi "napucani" ko sarme idejama o normalnom životu, te u želji da žive normalno osetiše i drugu stranu emigracije.( Kako je samo o tome lepo pisao Crnjanski u svom Romanu o Londonu!). A onda kada imaš uzrok i posledice, dodje i tragika i tada umetnik reaguje, sastavi, obriše, napiše, izbaci, zgužva, dobije čir i hemeroide, ali istera do kraja ono svoje i nastane delo čije sam izvodjenje gledao. Dakle, radnja se svodi na grupu mladih ljudi, emigranata iz Srbije koji dočekuju Novu godinu, razasuti širom sveta, što bi rekao Radovan Treći "ko lipovo seme" i "igraju" svoje živote, a život je najveća drama.
Pozorište u zgradi Banovine malo, publike taman toliko da je prenatrpano. Prvi red publike je i sam deo scene, malo je nedostajalo da se i sam poklonim na kraju poput glumaca. No, kako je tako je. Početak malo kasni, ništa alarmantno. I onda kraj predstave. I to je to, jer meni zaista jeste delovalo kao tren, a ono što je stalo u tren bez imalo potrebe da glorifikujem uloženi, a neplaćeni trud nekakvih entuzijasta jeste MAGIJA. Izvodjenje predstave je u punoj meri uspešno i zaslužuje svaku pohvalu. Naravno, moja potreba da bilo šta kritikujem je odavno nestala, grešaka je bilo možda u dikciji, možda u slabom tajmingu, tremi ili slično. Predstava je delovala homogeno, razigrano, životno, narodski rečeno "jako je ovo, deder sipaj malo vode". Taman kada sam počeo da sumnjam da ne postoji šansa da se dramska umetnost, ili umetnost uopšte, izdigne iz štroke i mulja u kojem plivamo od kad smo naučili da glasamo, pojavi se tračak nade, i to kakav. Pojedinci su briljirali, pa su neki od njih i sami bili iznenadjeni aplauzom koji su zaslužili, a koji su pošteno zaradili. Reditelj je izvršio odličnu selekciju, tj. podelu uloga. Ono što moram da napomenem jeste siromašna scenografija, ali i takva mi je milija i lepša od raskošne, a nežive. Ukoliko ima snage, volje, talenta i želje, potrebna su vam četiri (ne preterujem), dakle četiri bloka od stiropora, nekoliko čaša i grupica sjajnih glumaca da bi se stvorilo i izvelo nešto magično.
A kad još malo bolje razmislim, ja i nisam za kritičara, valjda sam vremenom postao emotivac, ili samo manji folirant, pa se bre i zaradujem, onako valjano kada vidim da neko nešto uradi dobro. Ma neka je scena od stiropora, neka i publika sedi jedna drugima na glavi, ali vrednije je i mora se čuti daleko i široko, ako je dobro, a dobro je.
O glumcima (koristiću imena likova, a ne glumaca):
- KIĆA JOVIĆ - Moć trasnformacije ogromna. Nije samo bitno poput kameleona preuzeti ono spoljno, omot lika, potrebno je biti On tih sat vremena ili pola časa koliko je trajao prvi čin, Sekvence zbunjenosti, neodlučnosti su vrlo ubedljive od strane glumca. Obzirom da je sa narednim likom imao i izvesnu funkciju prologa, postavio je standarde onoga šta publika može da očekuje.
- MIĆA JOVIĆ - Sa kolegom čini odličan tandem na sceni. Takodje, potencijal transformacije značajan. U trenucima kada lik Kiće vodi telefonski razgovor, odlično se ,sklupčan uza zid, snašao u tzv. "leru".
- ALENA - lik koji suviše malo vremena provodi na sceni da bi se o njemu dubinski diskutovalo. Vreme kratko, ali talenat dokazan, voleo bi da je vidim u ulozi lika Mare.
- SANJA - Drugi čin je uveo generacijski različitu grupu likova, godinama sličnim mojima, što je donekle i inspirisalo moj utisak o celokupnom izvodjenju. Za razliku od prvog čina, gde je radnja počivala na interakciji dvojice likova, treći čin, logično kao centralni i kičmeni da se tako izrazim, je komplikovaniji. Ocena se takoreći odnosi na sve aktere ovog čina, dominaciju bilo kojeg je nemoguće utvrditi, jer bi se izolacijom jednog urušio mehanizam komada sam od sebe. Lik Sanje je odigran zrelo, uverljivo, samo na momente slabije, što je i logično jer je sam teret lika priličan. Ipak, moram napomenuti detalj koji je ostavio naročit utisak iz poslednje scene, kada se razrešava, razgolićuje istina na surov način. Ne znam da li namerno ili slučajno, ali činjenica jeste (jer je doduše i licem bila okrenuta prema meni) da je glumica u nekoliko desetina sekundi odigrala najtežu ulogu, a to je čista emocija. Ponavljam, ja sam neko ko je mušterija i ko želi da mu se proda dobra gluma. Kupljeno i tačka! Bravo!
- MILOŠ - Rekoh već, vrlo zajebana uloga. Nije samo u pitanju ciničnost, lažni moral, lažni osmeh, prevarant i mučenik istovremeno. Interakcija je polifona, a lik Miloša je prenosnik, tačka spajanja sva tri lika, pa i četvrtog ako računamo bebu. Zajebavam se. Moj deda je umeo da kaže "jebeš brak, ako posle deset godina ne smeš da prdneš pred ženom". Naravno, ružne navike nek ostanu po strani, ali prljavština je očito ta koja nas definiše bolje od najčistijih gaća ili majice. Miloš je odigran dinamično, hrabro, uverljivo.
- KAĆA - Pohvale glumici ali i režiseru na odabiru. Moje je ubedjenje da je lik Kaće mogla da iznese samo jedna osoba, upravo ona koja ju je igrala. Pomalo neurotičan i razmažen lik traži dodatne rezervoare energije potrebne da se uloži na što doslednije igranje. Iako je uloga sama po sebi takva, ovo je glumica sa najvećom energijom na sceni.
- DULE - Uf! Dule, Dule! Lik projektovan da bude dopuna Kaćine praznine. Duhovit na momente, staložen, stabilan, efikasan. Poenter čina čijom se rečenicom ostvaruje klimaks. Glumac izraženo talentovan za monodrame. Voleo bih da ga vidim u ulozi Mitketa, ili Čehovljevoj drami. Tihi senzibilizam, dovoljan da razori masu publike.
- JOVAN - Uočljiva blaga trema sa početka čina, a kako se razvijao dijalog sa drugim likom delovao sve sigurnije, što je i dovelo do još jedne ubedljive uloge. Šarmantna, luckasta i duhovita rola. Treći čin je finale, lik Jovana biva ubijen, čime je već specifičan, jer postaje simbol drame, otelotvorenje tragike.
- MARA - Odlična dikcija, maestralno izvodjenje američkog akcenta, sa posebnom naglašenim "urbanizovanim" izgovorom. Vrlo dinamična, glasna, uverljiva. Kao i početni par drame, tako je i lik Mare bio odličan saradnik svom kolegi po činu.
- DAČA - po informacijama koje sam sinoć dobio igrao ulogu u komadu kojeg sam ja napisao. Znači da ima protekciju kod mene. Vrlo specifična glumac, specijalac. Zrela gluma, dobra postavka, potencijal da u budućnosti postane čovek od zadatka svakog reditelja.
- ANA - Specifična uloga, dovoljna da se ostavi vrlo jak utisak, pomalo misteriozan, pomalo mitološki i sanjarski.
