U našem narodu postoji jedan graditeljski usud, a pretpostavljam nastao kao plod mašte pojedinca u prastarim biblijskim vremenima o nemoći da se nešto grandiozno i bezobrazno moćno napravi, a da se pritome ne umešaju neke više sile, demoni, vile ili inspekcija.
Gradnja Vavilonske kule nije samo metafora o medjusobnom nerazumevanju ljudi, nego i izvesna potreba da se veliki projekti ne rade na svoju ruku i iz inata. Eto, živimo u vremenu koje će nekad biti slično biblijskom, pa će možda neko pominjati istraživanje Marsa, spajanje Londona sa Njujorkom kopnenim putem, ili nešto iz domaće radinosti kao kanal do Egejskog mora ili Beograd na vodi. Gde je tu roman Divlje zvezde (1985) i čemu nas uči?
Dobrilo Nenadić (1940, Vigošte) je jedan od tek nekoliko pisaca koji su nakon Drugog svetskog rata uspeli da srpski roman održe na najvišem mogućem niovu. Pre svega mislim na prebogatu leksičku lepezu, bogatstvo jedinstvenih stilskih figura, maestralnu preraspodelu istorijske gradje i faktografije. Kolorit raznovrsnih likova, tema, motiva i opisa. Naravno, postoje i manje spretne deonice, a ponajviše me nervira ona koju je istakao i Čedomir Mirković u knjizi Pod okriljem nečastivog (1995), a koja se tiče "nerazlikovanja govora grotesknih junaka i pripovedača". Tipično za scenu dijaloga dvojice likova Fra Joze i Danila, a opet koja je možda namerno i dovedena do paradoksa da se ne razlikuju misli jednog i drugog.
Roman govori o poslednjim danima kraljice Jelene Anžujske, majke dvojice srpskih kraljeva Dragutina i Vladislava, u Brnjcima, srednjevekovnom gradu na obali Ibra. Želja kraljice Jelene je bila da se sahrani po običajima katoličke crkve kojoj je pripadala od svog rodjenja. Medjutim, ambiciozni episkop Danilo, čuveni tvorac važnog Zbornika srpskih kraljeva, želi na svaki način da kraljica bude pokopana kao kraljica pravoslavne vere, uz to i kao svetica. Da bi ostavario svoju diplomatsku misiju traži pomoć od prepredenog monaha Pahomija, koji ga savetuje da premesti manju crkvu na Jarmilin kamen i da taj gradjevinski poduhvat u narodu predstavi kao čudo, koje se desilo pod okriljem noći, a opet kao znak sa nebesa. Sa druge strane Fra Jozo, bivši templar, u službi fratra na dvoru kraljice svojim pronicljivim umom sumnja u istinitost "čuda sa crkvom", i u dubokom trenu meditacije nad panoramom Brnjaka, podstaknut "čudom" dolazi na ideju o izgradnji grandioznog vodoskoka.
Inače u romanu je izražena DISKRETNA težnja za gradjenjem kao stvaralačkom komunikacijom pojedinca sa utvarom vremena. Poduhvati su prebacivanje crkve na Jarmilin kamen, Fra Jozina ideja o gradnji vodoskoka, Vukova proračunata gradnja dimnjaka, bogati Grk i vodenice, na kraju i predivna impresija pisca o kamenu i gradnji crkve u Gradacu, poslednjem konačištu kraljice Jelene. I kada već pomenuh gradnju, ne mogu, a da se ne setim romana Na Drini ćuprija ili one čuvene epske pesme Zidanje Skadra.
Istina je da veliki poduhvati gutaju vreme, gutaju ljudske žrtve, novac, strpljenje, usisavaju poslednje atome energije kao ogroman zjap kojem nema dna. Ima jedna kineska anegdota o upornosti čoveka koji je želeo da pomeri planinu. Ljudi iz njegovog sela su se protivili takvom ludilu da čovek menja reljef prirode na šta je ovaj rekao da ako budu radili svakog dana, planina će biti sve manja, a njih će biti sve više. Navodno, pomerio je planinu. Lepa priča. Eto prosto poželim da kopam rupu toliko duboku da jednog dana izbijem u nekakv podrum domaćina na Novom Zelandu. Sve civilizacije koje su majstorisale sa takvim čudima danas ne postoje. Gde su Vavilonci i Egipćani, gde se denu kineska carska imperija. Postali su čuda, nepojmljivi monumenti i pozadine za slikanje. Na drugoj strani, ima onih koju se merili i premeravali, nišanili, razapinjali sto puta konce i konopce, bez žrtvi, strpljivo, kamen na kamen. Baš onako kako Vuk pravi dimnjak, majstorki, sa svrhom da se ogreju, a ne podave, da napravi i da potraje. U tome je razlika.
Nemam ja ništa protiv da se ponekad i prenese crkva sa jednog brda na drugo, dokle god je to romansirana pripovest u službi fabule. Priče o velikim projektima, a malim narodima su mitovi, savršeno tlo za moćan um i maštu umetnika, a od čega inženjerska pamet beži ko mačka od metle.
Dobar je ovo roman i dobro mu vreme za čitanje, da zaključim i završim.
