6 aktuelnih tema romana Kako se kalio čelik

Kod mene na ulasku u kuhinju na drvenom štoku vrata stoje nožem urezane oznake. To je bio uvid u moj rast tokom mučnih godina puberteta, moja visinska biografija na kojoj se vidi kako sam se razvijao u telesnom smislu. Nijedan napredak se ne može utvrditi ako nemamo tačku poređenja, reper koji posle dužeg vremena služi kao polazna osnova. Mislite da je drugačije u književnosti? Drugačije sa društvom? Jok, vala!

Nikolaj Ostrovski (1904-1936)

Roman Nikolaja Ostrovskog Kako se kalio čelik je prvobitno izlazio u nastavcima od 1930. do 1934, a kao celovita knjiga se pojavio 1936. godine i postao klasik ruske socijalne književnosti. Nakon Drugog svetskog rata  postao je deo lektire mnogih  obrazovnih sistema zemalja sa komunističkim režimima na čelu. Ovom prilikom predstavljam šest aktuelnih tema o kojima je nekoliko decenija ranije pisao Ostrovski. Šta smo naučili i koliko smo napredovali?

RAD. Rad je stvorio čoveka. Ne, bolje je napisati sa velikim slovom - rad je stvorio Čoveka. Jedan od bitnijih motiva romana o kojem govorim je upravo rad. Glavni junak, Pavle Korčagin, sa svojih nepunih dvanaest godina upoznaje se sa neodvojivom potrebom čoveka da sopstvenim trudom i naporom obezbedjuje egzistenciju (ličnu i porodičnu). E sad, u zavisnosti od toga koju teoriju volite, naći ćete onoga  ko je izmislio rad. Ili je to Bog, koji je poručio Adamu da se muči dok je živ, ili je to posledica Darvinove teorije da lovimo i sejemo kako bismo ostali živi na surovom terenu Zemlje. U svakom slučaju zaključak je uvek isti i on glasi - rad je smrdljiva kategorija. Ne može niko da pročita roman, a da nije svestan napora Korčagina da obezbedi svoju egzistenciju, da oslobodi majku tereta pralje itd. Proletarijat kao pokret ne trpi neradnika, ne trpi "višak" pameti, nego udarnički teško i do kraja. Težak rad, sa nikakvom ili sasvim jadnom nadoknadom više nego bilo šta drugo čeliči čoveka u najboljem smislu te reči. Roman Kako se kalio čelik je apoteoza radnicima, bez ikakve patetike, surova i bljutava, opis najcrnjeg hleba sa sedam kora.

Ovo je majmun

RADNIČKA PRAVA. Kad je moja baka umrla, tetka je zatražila nekoliko dana odsustva, kako bi prisustvovala sahrani. Tetka, inače, živi i radi u Švedskoj. Kada su njeni šefovi čuli za smrtni slučaj, odmah su je izostavili sa radnog rasporeda, uz punu platu, sa čuvenim pitanjem: "Obzirom da vam je majka preminula, da li je potrebno više vremana da se izborite sa tugom?" Te Švede nikako da nauče. Nije radnik neko derište, nego konjina koja treba da se upregne pa teraj. Nema tu cile-mile. U romanu Milutina Uskokovića (1884-1915) Čedomir Ilić, glavni junak slomljen mnogim problemima gleda kroz prozor svoje sobe životinju koja neumorno tegli na gradilištu i poredeći sebe sa tom životinjom vrši samoubistvo. Radnička prava su danas deklarativna, slovo na papiru, pogotovo u našoj Srbijici. Radnička prava su suština romana Kako se kalio čelik i to samo zato što se radnička prava izjednačavaju sa osnovnim ljudskim pravima. Radnici nisu robovi niti moderni sankiloti (bednici i golaći iz perioda Francuske revolucije). Samo zlonameran pristup može osporavati ljudsku i društvenu dimenziju ovog romana. Ima malo simbolike u tome što je drug Lenjin 1906. baš u Stokholmu ujedinio sve frakcije ruske socijaldemokratske stranke. Vek kasnije, u Nišu na primer, radnici rade 30 dana "u cugu" bez odmora, radnici primaju minimalac, a razliku do 18000 dinara su dužni da vrate gazdi; plata se prima u robi, a u nekim mestim u južnoj Srbiji ona ne prelazi 8000 dinara. 

ADMINISTRACIJA. Koren birokratije je u socijalizmu. Roman Kako se kalio čelik opisuje vrhunac birokratskog pakla čiji plamenovi ližu stopala i nama, grešnima danas. Broj odbora, izvršnih ili ukrasnih, zatim komisija, sekreterijata, uprava  je fascinantan. Na svakom koraku su potrebni zahtevi, odobrenja (jel ovo poznato nekom?), a od svega je najimpresivnije oduševljenje glavnog junaka ovakvom papirološkom zbrkom, jer je to jedini način demonstracije naše jednakosti i ravnopravnosti.

Pavle Korčagin, monter, bravar, sekretar REVKOM-a,
pisac.

Lav Trocki, ruski revolucionar je bio izrazito protiv ovakvih administrativnih galimatijasa, a ponajviše je bio protiv toga da neškolovani zauzimaju istaknute funkcije po odborima i da partijskim aršinima presuđuju i dele na podobne i nepodobne, odnosno na istaknute i, kako već to umetnički ume Ostrovski da kaže, "nedoklane buržuje". Zanimljiv pridev! U takvom haosu boljševičke revolucije najbolje je uspevala korupcija. Ako hoćeš nešto da sakriješ - oformi komisiju. 

RELIGIJA. Najupečatljiva scena iz filma Skupljači perja je kad Bora dođe kod sveštenika u skoro opustelu crkvu da pregovora oko otkupa. Sveštenik, kojeg tumači nenadmašni Mija Aleksić se žali na manjak sveštenstva i vernika i kako već ne može da živi od svog poziva, rešio je da ode u Nemačku, da radi na crno. Ostrovski je morao da brkne u oko arhineprijatelju partije - crkvi, jer kakav bi on to bio pisac Revolucije, a da ne pljune na krst. Međutim, problem sa pljuvanjem je u tome što može da ti se vrati nazad u lice, pogotovo ako imaš veliku glavu. Cvetajev, lik iz romana kaže: 

Pošalji budalu da se bogu moli, on će i čelo razbiti.

Lepo rečeno, nema šta, samo što je mudri i sav od narodske mudrosti satkan Cvetajev zaboravio da oltari dolaze u svim oblicima i veličinama. Tako je nekom krst, a nekome srp, a nekome čekić. Nemoj nikada da se smeješ onome što ne razumeš, jer ćeš kad-tad predmet ismejavanja biti ti.

PORODICA. Težak život zgura ljude na jednom mesto, ujedini ih, natera da saradjuju, zaborave prošlost, da se zajedničkim naporom uzdignu i bore. To nam je u prirodi. Tako je i u porodici. Pavle Korčagin ima majku i rođenog brata Artjoma. U prvom delu romana pisac još se i trudi da opiše značaj porodice, odbrane njenog dostojanstva i pojedinca, ali u drugom delu, koji je po umetničkom izrazu mnogo slabiji i dosadniji, sve je podređeno kolektivu i komuni, nikako porodici. Bolna je scena kada Pavle, nakon završenog rata posećuje svog brata i njegovu porodicu. Pavle, gotovo sa izrazom gadjenja posmatra musavu decu, njegove bratance. Pisac parodično opisuje staricu, koja prekida molitvu da bi grdila mališane, pa je i sam Artjom, nekada grmalj, sada u porodičnom gnezdu sav oronuo i propao. Zašto tako? Zar postoji politička partija ili pokret ma koje vrste koji može nadoknaditi porodične vrednosti. Mislim da ne. Majka i dete su najuža prodica i jel to za nekoga raskidiva veza? Boriti se za ljudska (radnička) prava je obaveza, ali cena te borbe ne znači i rušenje svih preostalih vrednosti iz prošlosti. Bio je Ostrovski na dobrom putu da ukaže na hipetrofiranu individulanost i kakve sve rizike ona nosi po društvo, ali tome nije kriva porodica. 

LJUBAV. Ono što planiram da napišem u ovom pasusu verovatno niko nije očekivao. Najromantičnija rečenica, po meni, upućena od jednog književnog lika drugom se nalazi u romanu Kako se kalio čelik. Bez ikakvih suvišnih obećanja, komentara i izliva emocija, ono što je dovoljno da muškarac kaže ženi, je:

Nudim ti svoje prijateljstvo i ljubav.

Naravno, ima tu i drugih sentimentalnih scena, opisa i susreta, ali treba reći da je Ostrovski bio pomalo škrt u tom pogledu. Postoje tu zanimljive relacije muško-ženskih odnosa, ali su u drugom planu. Tu računam na doslednost pisca da svoje štivo na prvom mestu zadrži u socijalnim okvirima. Lišeno patetike, na mestima suvoparno, suviše pristrasno delo koje je obeležilo jednu epohu ljudske civilizacije je ipak vredno čitanja. To je ona oznaka na štoku mojih vrata koja na najbolji način definiše progres ili regres. U vremenima kada je radnik prenaglašeno sredstvo zarade, kada se kapital usudjuje da napadne najintimnije delove naših života, ostavljam da mesto mene, zaključi Vladimir Majakovski stihovima pesme Levi marš:

"Grlo sveta

stegni još jače

rukom proletarijata!"

Samo teci, moj Dunave

13. Oktobra 1991. negde oko podneva autobus je  stigao u  Bijeljinu. Kao osmogodišnjak sam tog jutra napustio rodni grad sa majkom, starijim bratom i sestrom. Prvo smo skelom prešli zlosutnu Savu kod Bosanskog Šamca, a onda autobusom preko Bijeljine, Šapca i Beograda započeli naše izbeglištvo. Dve su reke toga dana bile značajne za mene. Nabujale Save sam se uplašio i još uvek ponekad imam noćne more kada se setim njenog ledenog zelenila i jesenjeg lišća po površini ko nagorelog špila karata na ustalasanoj čoji. Nešto kasnije, istog dana, umornog od dugog puta probudila me pesma o drugoj reci, o Dunavu. 

Branislav Krstić

Grupa Garavi sokak je u okviru svog  prvog albuma iz 1989-te snimila pesmu pod naslovom Teci, teci Dunave. I kada sam je tog davnog oktobra iz zvučnika više moje glave čuo, desilo se da je  melodija nekim čudesnim,  subinskim automatizmom, označila jedan Put.

Nekoliko dana kasnije na televizoru se pojavio nasmejani brka i  sa šeširom na glavi i gitarom u ruci otpevao poznatu mi pesmu. Bio je to Branislav Krstić, pevač grupe Garavi sokak, kompozitor, kantautor i pesnik. U želji da što bolje istaknem vrednost ove pesme, a ne samo dečačke uspomene sa stanice u Bijeljini, stupio sam u kontakt sa gospodinom Krstićem i postavio mu nekoliko pitanja na koja je on vrlo konkretno odgovorio. 

Mini intervju sa Banetom Krstićem

Pesma je postala zaštitni znak grupe Garavi sokak, balada  znana mnogim generacijama, čije reči mnogi pevuše i danas, sa ili bez njene predivne muzičke pratnje. Ja sam (lišen bilo kakvog muzičkog talenta ili ti dara) obratio  pažnju samo na REČI ove pesme i ređajući njene stihove, preda mnom se pojavila pesma vrlo značajnog umetničkog otiska, ne samo melodična sa svim atributima muzikalnosti poetskog izraza, već i bogatog potencijala stilskih figura, versifikacije, motiva...Zablistala je novim sjajem, kao da je skrivala iza muzike svoju patinastu žicu istinske poezije sve ove godine. Setio sam se onih reči Stojana, glavnog junaka romana Pevci Borisava Stankovića (1876-1927), kad od muzičara traži da mu sviraju "meklamijski" (milozvučno). E to je prava ocena ove pesme, onako po južnjački, po vranjanski - meklamijska li je pesma. Sve je to poezija. I svako ko kaže suprotno, ne zna da poezija živi tamo gde je instrument. Šta pričam ja (?!), pa poezija i jeste instrument na kojem se svira rečima. Ima tu još nešto. Ova pesma je balada, zapravo ima baladičan ton. Međutim, u okviru ovih stihova ne postoji niti jedan iz kojeg bi se makar mogao naslutiti dašak tuge, čežnje, bola. Ne. Postoji sam masiv, tvrd i postojan poput stubova mosta koji dele Dunav, i kojima Dunav ne može ništa. Stevan Raičković (1928-2007) je 1962. godine napisao referat pod nazivom Reč o poeziji, gde kaže: 

O poeziji se jedino može govoriti u poeziji, u prirodnom pesničkom ambijentu – pesnikovom biću.

Kao da postoji drugo mesto na kojem se može stvoriti poezija i na kojem se može o poeziji govoriti. Možda sam i ja bio onomad u Bijeljini pesnik, makar za trenutak. I kako ja sada mogu da dočaram lepotu ove pesme bilo kome i bilo kako, ako taj neko nema pesnika u svojoj svesti. Ne radi se ovde o nekom epohalnom otkriću, koje je eto čučalo u pomračini i čekalo moj neprikosnoveni genij da ga uhvati za ruku, te izvuče na svetlost dana. Ovde je reč o dve perspektive, dva vrlo bliska sudionika, što bi rekao Bane Krstić "Pesnici su pisali muziku, a muzičari i poeziju", sve je to istinito, neraskidivo - reklo bi se. Međutim, pesma Teci, teci Dunave je prvo muzička tvorevina i kao takva stekla slavu, popularnost, postavila standarde kako sam već napomenuo.  Lišena svoje muzičke podloge, transformisana iz teksta za pesmu u pesničko ostvarenje, nije umanjila svoju vrednost, već ju dvostruko uvećala. To je i bila moja namera, koju, ruku na srce, nije bilo teško otkriti. Ova pesma je dokaz itekako živog prisustva poezije u svom izvornom obliku, a ne samo naivno i ponekad vulgarno trošenje papira i mastila.

Antologije vredna

Iz razgovora sa Branislavom Krstićem sam saznao da piše muziku za pesme Vaska Pope (1922-1991) i Mike Antića (1932-1986). Nisam bio iznenadjen, a svakako zadovoljan da će možda pesma iz ciklusa Daleko u nama, meni omiljenog, dobiti potvrdu svoje vrednosti kroz melodiju "panonskog melosa". To je i logično. Okruženje, prirodno i socijalno, oblikuje naše fiziološke, duhovne i intelektualne potrebe jednakim intezitetom. Pomenuo sam ranije u tekstu pisca Stankovića i to nije bilo slučajno. Pesma Teci, teci Dunave je mirna, spora, sa svojstvima kakve imaju japanske bašte i vrtovi za meditaciju. Kod Stankovića je, doduše, u južnjakom mentalitetu i melosu sve energičnije, brže, požudnije, vrelije i senzualnije. Mirnoća "panonskog" melosa stoji rame uz rame sa vranjanskim, iako različiti po svom volumenu, deo su iste palete poetičkog izraza.
Pesma kojoj sam poklonio svoju pažnju ima sve antologijske vrednosti, sa malo truda književni teoretičari bi to vrlo lako uvideli. Poezija je danas devastirana, ponajviše zaslugom sopstvene hermetičnosti i potrebom da bude filosofska, a ne melodična, da pre bude zbunjujuća nego omiljena, da sebe grešnicu danas dozove nevinu iz prošlosti. Ma kome to treba. Umetnosti sigurno ne. Stvari nisu toliko komplikovane, nije ovo pitanje patetike, već sposobnosti pojedinca da se ispuni nadahnućem svog okruženja i to pretoči u lirski izraz. Više poezije ima u Dunavu, nego u svim antologijama sveta zajedno, nemoć da se to shvati na pravi način je korak unazad, kao kada bi reka tekla unatrag, jer nam tako odgovara.

Селидбе и сеобе Милоша Црњанског

Никава није тајна да писци лична искуства интегришу у своја поетска и прозна остварења, па чак и када постоји апсолутна супротност аутора и књижевног јунака на другој страни. Важније од утврђивања степена аутентичности пишчевог искуства је утврдити колики је удео емпиријског у ставовима које јунаци романа заступају. А најбоље је све то  сагледати из „птичије“ перспективне која би барем у свету књижевности подразумевала целокупан књижевни корпус као и извесну временску дистанцу која дозвољава да се мишљења тумача искристалишу и донесе што праведнији суд о делу једног уметника.

Милош Црњански

Говорити о Милошу Црњанском (1893-1977) никада није касно, а ни рано, а у овом случају пажња ће бити усмерена на његова три романа: Сеобе I (1929), Сеобе II (1962) и Роман о Лондону (1971), а са посебним освртом на тројицу ликова, носиоца ових романа али и носиоца целокупне романексне поетике. 

Роман Сеобе I је одмах својом појавом допринео бољем разумевању свега онога што је Црњански написао и издао пре 1929. године. Као што је већ поменуто, раније, у књижевној критици Сеобе не представљају само физичку миграцију, било популације или појединца, већ и извесно духовно изгнанство.  Вук Исакович је у сталном покрету са својом војском, и да нису део регуларне војске Аустроуграрске царевине, могло би се говорити о чопоративном лутању групе изгубљених људи који се боре и трагају за циљевима који нису њихови. Исакович напушта своју породицу и истовремено се, унутар њега, почиње одигравати она савремена људска драма о апсурду живота која је посебно карактеристична за периоде након ратова у свету књижевности. Осећај дефетизма, толико аутентичан Црњанском, у људском бићу попут имунолошког система организма тражи самопоправљање и исцелење. Једини начин је бекство, миграција или као што каже Црњански – сеоба. „Песникова жудња за тим „просторима среће“ везује се, с правом, за немирни сан о утопијскоме поднебљу пуне хармоније, склада и слободе. То је тежња  за „аполутним другде“[1], које је, у маштању песника и сањара, како сматра Гастон Башлар, у књизи Поетика простора, увек привлачније од овде и сада.“[2] Када се говори о младим уметницима онда је незаобилазно поћи од њихове маштовитости и сањарења.  Да не буде забуне бујање маште и сањарења немају тапију на младост, али је код младих песника и писаца посебно изражена због чега се и јавља парадокс у односу аутора и Вука Исаковича.

Вук Исакович (сцена из филма)

Црњански (26 година има када се појвљују Сеобе) говори кроз лик знатно старијег Вука Исаковича који заиста и делује као истински сањар и песник. Оцена критике је да овај роман има много одлика лиризма у себи, па наравно да их има јер их пише песник, јер је главни лик окупиран својим сновима и идеалима.
Други књига Сеоба, појављује се у односу на прву после тридесет и више година. Главни лик је Павле Исакович, официр и потомак Исаковича из првог романа. Чудан лик, интроверт, ћудљив, тих, сујетан, сањар попут Вука Исаковича, али некако јачи, издржљивији и одлучнији. Баш као и писац, ако је сличност између Милоша Црњанског и Вука Исаковича била машта, онда би сличност између писца и Павла Исаковича била управо снага и, чини се, нека нова виталност која човека у том добу гони на остварење нових циљева. Павле Исакович делује незаустављив у својим намерама, он је официр и нико и ништа га не може натерати да постане паор. Његово је умрети у јуришу, са ножем у зубима, а Русија и даље остаје онај спиритуални (намерно кажем спиритуални) идеал у којој има места за такве какав је и сам. Он успева у својој намери. Одселиће се у Русију и успети у тој намери оставривања сна, а који је започет још у мислима његових фикционалних предака. Са Павлом Исаковичем, онај заједнички осећај, Црњанског и Вука Исаковича, осећај неприпадности нестаје. Даље, јунаци романа су окружени пажњом супротног пола, како и не би били кад су сви редом офицри, униформисани, стасити и јуначни, а опет, гле чуда, сваки од тих јунака губи жену. Зашто умиру жене Исаковичима? Одговор је магловит, јер је последица личне импресије, или „учитавања“. Женски ликови у делима Милоша Црњанског симболично представљају идеале и њихову недостижност и пролазност. Ниједна жена није надживела Исаковиче (имајући у виду оне који су предмет овог рада али и главнији носиоци фабуларних токова поменутих романа), па се на тај начин жена као симбол уклапа савршено у оно Ла Мартеново да је идеал истина која се види надалеко. Дакле, сублимирано би било рећи да је Вук Исакович носиоц маштовитости поетике Милоша Црњанског, а Павле снаге.

   Роман о Лондону се појављује са извесном разликом у односу на Сеобе, и у тих неколико година колико их дели дошло је до још једне промене, сасвим нормалне и очекиване код аутора. Са пуном зрелошћу човека и уметника (потпуно супротно распаљеној машти из младости) долази до мирноће. Мирноћа није само карактерна одлика већ и једна од особина Романа о Лондону и главног јунака Кнеза Рјепина. Потомак Аниките Рјепина, руски царски официр, у потпуној беди размишља о одузимању живота самом себи, па откуд таква бесмилица о мирноћи? Та мирноћа потиче из поступака кнеза Рјепина, а поготово у она последња два поглавља када планира своје самоубиство. Подсећања ради, након смене царске породице у Русији и генерално распада руске аристократије долази до масовних миграција племића широм Европе и света. Брачни пар Рјепин након неколико година лутања долази у Лондон.  Ту се сусрећу са свим материјалним и духовним кризама које су карактеристичне за ратне године и године опоравка након рата.  Кнез Рјепин је принуђен да тражи послове по  Лондону, учитељ је јахања, рачуновођа у обућарској радњи, носач, одгајатељ коња, на крају и молер, додуше добровољно. Да би спасао беде макар жену шаље ју у Америку својој тетки, а он остаје. Тај останак је пропраћен моралним дилема. Рјепин је разапет између свог породичног племићког наслеђа, а чијег је сведок пропадања на једној страни и истинског и искреног родољубља којег осећа према Русији. Међутим, окружен политичким полтронима и агентима бива увучен у разне интриге Комитета. Рјепин бива прегажен од стране политиколошког идеализма у којем очигледно нема места за судбину и проблеме појединца. Тај последњи неспоразум због којег се кнез Рјепин осети „сувишним“ човеком доводи до његовог самоубиства. Разорени темељи Рјепинова бића доводе до шизофреног стања које нам писац овако предочава: „...покушао је да објасни, да се у њему, руском емигранту у Лондону , боре два бића – које он, у шали, у себи, назива Jim и John. Џим му виче у уво да је бедник , просјак у туђини , да ће да заврши у олуку[3]. Да само у својој земљи човек може да буде сретан. Да је то што је задесило Русе највећа несрећа , гора него што је била најезда Монгола и монголско ропство. На целом свету руски официри има да перу судове, продају новине, чисте улице, продају ћилимове или зелен. Џони му виче у уво да, нимало, не треба да се стиди , што је руски емигрант. Руски емигранти су научили свет балету, певању, у Паризу, у Америци, у театру. Чак и Шекспиру. А сиромашни, стари, космати, руски професори, напунише у туђини, књигама, катедре и универзитете , као некад Грци када је Константинопољ пао. Џон каже да треба , да се осећа, као апостол,али на жалост, он је официр, официр потомак Аниките Рјепина, који је са својим козацима ушао у Париз. Ето то је. Џим му виче у уши да треба да се стиди, јер ће њихова деца да служе туђину. Мењају и своје име. Не знају више ни свој језик. Постају Французи, Американци, Енглези, Немци, Талијани, мелези. Продају се, као што су робове продавали. Постали су ђубре за нађубривање неплодних земаља. Па шта је онда истина: Џим или Џон? Је ли то била срећа или несрећа.“[4]

Руске избеглице по доласку у Лондон 1945.

Уз Џима и Џона, Рјепину се константно „јавља“ и пријатељ Барлов који је такође свој живот окончао самоубиством. Рјепинова мирноћа потиче у до детаља разрађеном самоубиству, које на моменте више делује као планирано убиство него суицид. Ко зна, можда је Рјепин на тај начин желео да уклони присуство једног од она два гласа. Мило Ломпар говори о присуству демона који је увек ту негде око кнеза, а опет све чини како би се сакрио. И да је тај невидљиви Мефистофелес водич Рјепина. Та констатација је у великој мери тачна. На једном месту у роману се каже: „Већ крајем новембра празнично расположење обузимало је Лондон. Иако је дан рођења оног детета које се родило, кажу, у јаслама у Израиљу, још далеко, у Лондону славље око тог рођења већ је започело.“[5] Рођење спаситеља човечанства по хришћанству је сведено на чин рођења детета, на свакодневицу, чиме се индиректно наговештава и слом несаломивог идеала оличеног у Богочовеку. Међутим, као и за Исаковиче тако и за Рјепина, битан је осећај неприпадања. И иначе психологија избеглица, расељених лица или просто речено изгнаника је посебна. Ти људи (укључујући и моју маленкост)  осећај протераности подсвесно развијају у осећај изгубљености и одбачености, што у каснијим стадијумима доводи до новог - осећаја неприпадности.  Једина два разрешења тог проблема су потпуна асимилација са новом средином или дубље повлачење у себе или у своје енклаве. Рјепин бива одбачен од средине, а проглашен белом враном од својих. Што ће рећи да Вук тежи идеалу Русије, Павле га достиже, а Рјепин напушта тај идеал, односно долази до нове миграције и сеобе чиме се руши тај последњи идеал Милоша Црњанског звани Русија. Проводећи последње дане са Нађом, Рјепин је доживео метаморфозу из супруга и љубавика у оца. Нађа одлази у Америку, и њена писма која су све тужнија и тужнија су сведоци да она пролази кроз сличну метаморфозу као њен супруг. Оно што је за Рјепина Русија, за Нађу је Лондон, а оно што симболично за Рјепина предсатвља Лондон, за Нађу то постаје Америка, па се тако и након смрти Рјепина наставља тај деструктивни тренд по животне идеале. Мало ли је рећи да као што Рјепин постаје у концу живота више Нађин отац него муж, тако и писац оставља отворену судбину Нађе која је трудна и ишчекује њихово дете. Роман о Лондону тако постаје последња, трећа тачка поетике Милоша Црњанског. Сањалачки импулс Вука Исаковича, животна снага Павла Исаковича и привид мира и наставак сеоба Кнеза Рјепина.

     Уместо закључка, сматрам да би о континуитету романа, о којима је било речи боље било дати илустрацију у виду цитата. Прва књига Сеоба има онај чувени почетак „Бескрајни, плави круг. У њему, звезда“, а насупрот њему попут потомка, на крају Романа о Лондону пише: „Само је са светионика, на висини те велике стене, којом се парк завршавао, треперила једна светлост, целе ноћи, трепетом, као да, ту , земља показује неку звезду.“[6]

Милан Цревар

---

[1] „Апсолутно другде“ је одлика уметности, тако да уметнички израз постаје метод исцелења и процес одржавања духовног здравља појединца.

[2] Предраг Палавестра, Песнички роман Милоша Црњанског, предговор романа Сеобе I, Просвета, Београд, 1983.године

[3] Бројне грешке у страним језицима, као и необичности настале интерференцијом различитих језика – кад Рјепин говори Нађи да ће завршити „у олуку“ (буквалан превод енглеског „in the gutter“ – задржане су као језичко оваплоћење емигрантске драме и судбине. – Приређивач Светозар Кољевић. Милош Црњански, Роман о Лондону, стр.735., Просвета, Београд, 1996. године

[4] Милош Црњански, Роман о Лондону, стр.479., Просвета, Београд, 1996. године

[5] Исто, стр.484.

[6] Исто, стр.734.

O detektivskim romanima Borisa Akunjina

Romani imaju svoje uspone i padove u popularnosti i ako se vratimo nekoliko godina unazad (jer više ni ne treba) do Dena Brauna i Da Vinčijevog koda, pa krenemo ka današnjici, svi pokazatelji su jedinstveni u oceni da je ovo najuspešniji roman protekle dve decenije. Kasnije napisani romani Brauna sa sličnom tematikom (Inferno, Anđeli i demoni) i istim glavnim junakom nisi nadmašili prethodnika. 
Danas imamo novog miljenika evropske čitalačke publike. Ime mu je Grigorija Čhartišvilja mnogo poznatiji po svome pseudonimu Boris Akunjin.

Boris Akunjin

 Ovaj  esejist i književnik napravio je mini-revoluciju 1998. godine kada je objavio roman Azazel, a nakon toga čitav serijal romana poznatijim pod sintagmom Avanture Erasta Fandorina.

Glavni lik serijala, Erast Fandorin, agent ruske tajne policije , je mešavina Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa, dakle, nastao na predlošku stereotipa intelektualno superiornog detektiva čudesne dedukcije. Ono po čemu se razlikuje ovaj lik od njegovih fikcionalnih prethodnika je njegova nacionalonst (nismo do sada imali bogzna koliko ruskih akcionih junaka u literaturi) i direktno učešće u poslovima  carske tajne policije sa kraja 19. i početka 20. veka, pri čemu Akunjin nije propustio priliku da se posluži obiljem istorijske građe i faktografije, što čini štivo daleko privlačnijim u celini. Tako se na  kraju svakog romana nalaze detaljna objašnjenja koja svedoče o dve stvari:  odlično obavljenom istraživačkom zadatku autora i činjenici da roman nije zamišljen samo kao lako i zabavno štivo. Akunjin je odlično shvatio zadatak dobrog pisca u dobrom organizovanju građe sa posebnim akcentom na istorijskim okolnostima.

Još jedna ocena je da roman obiluje humorom, vrlo čestim karikaturnim likovima i satiričnim dijalozima. Sam lik Erasta Fandorina je zamišljen parodijski, ali to ni najmanje ne remeti kvalitet priče, naprotiv, čini romane zanimljivijim i orginalnim. Ne mogu se oteti utisku da su detektivski stereotipi dosadni u svojoj epigonskoj misiji pisaca čiji glavni junaci liče jedni drugima. Suparnici Fandorina su tek lepeza likova na koju treba da se obrati posebna pažnja, od onih sa nadprosečnom inteligencijom dostojne Fandorinovoj do neviđeno tupavih, nalik onom teroristi koji nije zalepio dovoljno markica na pismo, te mu se pošiljka sa antraksom vratila na kućnu adresu i usmrtila ga. (O ovom slučaju i sličnim piše Vendi Nortkat u knjizi Darvinove nagrade.)I ne samo to, postoje romani čije su priče jednostavno besmislene i naivne poput romana Đulija Leonija Zavera trećeg neba u kojem detektivsku ulogu ne preuzima niko drugi do sam Dante Aligijeri (moš mislit!)  ili Džejmsa Patersona Kros (32. glava romana, remek-delo prozne gluposti).

Ilustracija lika Erasta Fandorina

Izneću u što kraće mogućem pregledu radnje romana koje sam do sada pročitao sa velikim guštom, što bi se reklo. Azazel  je prvi roman u tom nizu u kojem je Fandorin još uvek samo činovnik policije, ali nižeg ako ne i najnižeg reda. Sasvim slučajno biva upleten u istragu o terorističkoj organizaciji koja ima zadatak da poubija sve ruske plemiće kako bi jednog dana ruska imperija ostala bez zakonitog naslednika. U jednoj od akcija Fandorin preživi eksploziju bombe. Tragovi tog napada kroz serijal postaju zaštitini znak ovog detektiva: osedeli zalisci i govorna mana. U narednom romanu Turski gambit, na početku, nalazimo Fandorina negde na teritoriji današnje Bugarske, maskiranog u srpskog dobrovoljca. Zadatak je da spreči turske kontraobaveštajce i osujeti njihovu diverziju prekidanja linije fronta. Ovde je već lik Fandorina jasno definisan, ima svoju istoriju i rutinu, čitaoci se sada upoznaju sa pravim sposobnostima svog  junaka, njegovom hladnokrvnom prirodom i neuništivim taktikama pri hvatanju šljama. Ovo je roman od kojeg tek započinje serijal avantura Fandorina u onom obliku kojem je Akunjin težio. Inače na kraju romana Fandorin  napušta Rusiju i odlazi u Japan na usavršavanje. Valja istaći da je sam autor priznati japanolog.

U romanu Levijatan Fandorin nije u prvom planu, već francuski inspektor Goš. Goš traga za ubicom koji je likvidirao celu parisku porodicu pod misterioznim okolnostima.(Misteriozni zločini u ovom serijalu su zaista neviđeno maštoviti). Radnja se odvija na novosagrađenom prekookeanskom brodu Levijatan koji plovi od Sautemptona do Kalkute. U toku putovanja Goš biva ubijen, a naš junak preuzima i privodi istragu kraju koja dovodi do razotkrivanja pozadine o kolonijama u kojima su gospodarili Britanci. 

Dve združene knjige Žandar Pik i Dekorater objavljenje su pod istim naslovom Specijalni zadaci. Prva nešto slabija, druga možda i najbolja u serijalu po mom mišljenju. Naime, Dekorater je pokušaj Akunjina da poznatog svetskog ubicu Džeka Trboseka prebaci na rusko tlo, tačnije Trboseka predstavlja kao ruskog studenta medicine koji je studirao u Londonu u periodu kada počinju ubistva u Vajtčepelu. Nakon toga student se vraća kući i počinje da ubija i unakažava leševe prostitutki po Rusiji. Fandorin  u romanu ima svesrdno pomoć  Atanasija Tulipanova, raba Božjeg. Atanasije ipak gine, što je još jedan dokaz da je Akunjin nadmašio svoje kolege koji su po pravilu uvek ostavljali pomoćnike svojih glavnih likova u životu (stereoptip). Akunjin inače, vrlo vešto dozira humor i stravu, te se čitalac često nađe zbunjen tokom čitanja.

Moram da pomenem još jedan roman iz ovog serijala, a to je  Državni savetnik u kojem je na vrlo impresivan način prikazan početak  borbe između pristalica carske rusije na jednoj i mladih komunista na drugoj strani

Romanovi

. Moram da pohvalim rad prevodioca Petra Bunjaka i lektora Grozde Pejčić. Prvom  na odličnom osećaju da se ne samo delo prevede već zadži što veći grumen orginalnosti. Što se tiče lektora, skoro nisam video knjigu sa nestvarno malim brojem greška, makar i slučajnim. Iako se leto polako primiče kraju, ostaje moja preporuka za serijal romana o Erastu Fandorinu za mirnu jesen. Serijal koji će istovremeno čitaocu biti jednako uzbudljiv, dinamičan koliko i duhovit. 

O romanu Slobodana Selenića Prijatelji sa Kosančićevog venca 7

Roman Prijatelji je objavljen 1980, već  u januaru 1981. knjiga dobija NIN-ovu nagradu.Godine 1982. na sceni Ateljea 212 izvedena je prvi put komedija Kosančićev venac br. 7. Romaneskni predložak za komediju bili su Prijatelji usled čega je došlo do promene orginalnog naslov romana u Prijatelji s Kosančićevog venca 7 , o čudnom prijateljstvu Srbina i Albanca u Beogradu, nakon Drugog svetskog rata.

Znaš ono kad kreneš sa novom serijom i već sa prvim gledanjem stekneš izvesnu simpatiju prema nekom liku. Na primer, on je gangster sa osećajem za ljudskost (Sons of Anarchy) ili serijski ubica (Dekter). Ma nek bude on i djubre od čoveka i grbav i prgvav i prljav, ali javila se neka fantastična ljubav na prvi pogled zbog koje sve mane lika nisu više bitne. I jedva čekaš novu epizodu, što zbog radnje što zbog zaljubljenje jednosmerne interakcije sa voljenim ti likom.

E tako sam i ja doživeo simpatiju prema određenim stavovima Vladana Hadžislavkovića, glavnog junaka Selenićeva romana Prijatelji .Vladan je pripadnik stare beogradske familije, intelektualac  školovan na Oksfordu i jedini muški potomak nekad čuvene porodice. Pri tome je homoseksualac i gaji posebne osećaje prema svom štićeniku, mladom Albancu, Istrefu Veriju.  Vladan dovodi Istrefa pod svoj krov, hrani ga i oblači, miluje, tera da mu trlja ledja (gde mu baš to pade na pamet!), skida se go pred njim, ometa mu ljubavnu vezu sa debelom Marom, seče svinje mačetom, oblači se u albansku narodnu nošnju itd.  

Ima tu od svega po malo:motiva  degradacije starih beogradskih porodica, višenacionalnog egzistencijalnog kruga, intime, razmišljanja, minijatura o umetnosti, zaista svega.Ja sam nekako uvek mislio da kritika mora da bude sveobuhvatna, ali što bi morala? Mene zanima otkud kod mene ova vrsta simpatije prema Vladanovoj neprestanoj borbi za puritanski, snobovski način života? I dok pišem, setim se studije Nikole Miloševića o Negativnom književnom junaku i kako je uvaženi profesor i veliki naučni radnik, objasnio fenomen da se uvek simpatiše slabiji i nemoćniji.

Vladan Hadžislavković je gorka strana romana, neobuzdan u svojoj degenarativnoj mašti, uspaljen i ludo zaljubljen u svog štićenika, mladog Albanca. Kao i svaki manijak pažljivo razmatra, kako kaže, svoje planove ne bi li se približio, na mestima poistovetio sa gorštakom i došljakom. U Istrefu vidi životnost, vitalnost, zdravlje, vidi valjda sve ono što on sam nema, svestan svih nakaza i manijaka iz svoje porodice, nekrijući njihove gnusne postupke iz prošlosti u svom rukopisnom amanetu.

Upravo ta neprestana borba sa sopstvenim ludilom mi se čini pravična i privlačna. Da, pravično je prava reč koju tražim od početka.

 I dalje pričam o romanu, razume se, ali koliko će tačno proći vremena dok Srbin i Albanac ne postanu nezavisna i prihvatljiva sintagma našeg vremena. Eto, zanimljive teme, a još je nisam ni načeo.