O romanu Slobodana Selenića Prijatelji sa Kosančićevog venca 7

Roman Prijatelji je objavljen 1980, već  u januaru 1981. knjiga dobija NIN-ovu nagradu.Godine 1982. na sceni Ateljea 212 izvedena je prvi put komedija Kosančićev venac br. 7. Romaneskni predložak za komediju bili su Prijatelji usled čega je došlo do promene orginalnog naslov romana u Prijatelji s Kosančićevog venca 7 , o čudnom prijateljstvu Srbina i Albanca u Beogradu, nakon Drugog svetskog rata.

Znaš ono kad kreneš sa novom serijom i već sa prvim gledanjem stekneš izvesnu simpatiju prema nekom liku. Na primer, on je gangster sa osećajem za ljudskost (Sons of Anarchy) ili serijski ubica (Dekter). Ma nek bude on i djubre od čoveka i grbav i prgvav i prljav, ali javila se neka fantastična ljubav na prvi pogled zbog koje sve mane lika nisu više bitne. I jedva čekaš novu epizodu, što zbog radnje što zbog zaljubljenje jednosmerne interakcije sa voljenim ti likom.

E tako sam i ja doživeo simpatiju prema određenim stavovima Vladana Hadžislavkovića, glavnog junaka Selenićeva romana Prijatelji .Vladan je pripadnik stare beogradske familije, intelektualac  školovan na Oksfordu i jedini muški potomak nekad čuvene porodice. Pri tome je homoseksualac i gaji posebne osećaje prema svom štićeniku, mladom Albancu, Istrefu Veriju.  Vladan dovodi Istrefa pod svoj krov, hrani ga i oblači, miluje, tera da mu trlja ledja (gde mu baš to pade na pamet!), skida se go pred njim, ometa mu ljubavnu vezu sa debelom Marom, seče svinje mačetom, oblači se u albansku narodnu nošnju itd.  

Ima tu od svega po malo:motiva  degradacije starih beogradskih porodica, višenacionalnog egzistencijalnog kruga, intime, razmišljanja, minijatura o umetnosti, zaista svega.Ja sam nekako uvek mislio da kritika mora da bude sveobuhvatna, ali što bi morala? Mene zanima otkud kod mene ova vrsta simpatije prema Vladanovoj neprestanoj borbi za puritanski, snobovski način života? I dok pišem, setim se studije Nikole Miloševića o Negativnom književnom junaku i kako je uvaženi profesor i veliki naučni radnik, objasnio fenomen da se uvek simpatiše slabiji i nemoćniji.

Vladan Hadžislavković je gorka strana romana, neobuzdan u svojoj degenarativnoj mašti, uspaljen i ludo zaljubljen u svog štićenika, mladog Albanca. Kao i svaki manijak pažljivo razmatra, kako kaže, svoje planove ne bi li se približio, na mestima poistovetio sa gorštakom i došljakom. U Istrefu vidi životnost, vitalnost, zdravlje, vidi valjda sve ono što on sam nema, svestan svih nakaza i manijaka iz svoje porodice, nekrijući njihove gnusne postupke iz prošlosti u svom rukopisnom amanetu.

Upravo ta neprestana borba sa sopstvenim ludilom mi se čini pravična i privlačna. Da, pravično je prava reč koju tražim od početka.

 I dalje pričam o romanu, razume se, ali koliko će tačno proći vremena dok Srbin i Albanac ne postanu nezavisna i prihvatljiva sintagma našeg vremena. Eto, zanimljive teme, a još je nisam ni načeo.