O detektivskim romanima Borisa Akunjina

Romani imaju svoje uspone i padove u popularnosti i ako se vratimo nekoliko godina unazad (jer više ni ne treba) do Dena Brauna i Da Vinčijevog koda, pa krenemo ka današnjici, svi pokazatelji su jedinstveni u oceni da je ovo najuspešniji roman protekle dve decenije. Kasnije napisani romani Brauna sa sličnom tematikom (Inferno, Anđeli i demoni) i istim glavnim junakom nisi nadmašili prethodnika. 
Danas imamo novog miljenika evropske čitalačke publike. Ime mu je Grigorija Čhartišvilja mnogo poznatiji po svome pseudonimu Boris Akunjin.

Boris Akunjin

 Ovaj  esejist i književnik napravio je mini-revoluciju 1998. godine kada je objavio roman Azazel, a nakon toga čitav serijal romana poznatijim pod sintagmom Avanture Erasta Fandorina.

Glavni lik serijala, Erast Fandorin, agent ruske tajne policije , je mešavina Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa, dakle, nastao na predlošku stereotipa intelektualno superiornog detektiva čudesne dedukcije. Ono po čemu se razlikuje ovaj lik od njegovih fikcionalnih prethodnika je njegova nacionalonst (nismo do sada imali bogzna koliko ruskih akcionih junaka u literaturi) i direktno učešće u poslovima  carske tajne policije sa kraja 19. i početka 20. veka, pri čemu Akunjin nije propustio priliku da se posluži obiljem istorijske građe i faktografije, što čini štivo daleko privlačnijim u celini. Tako se na  kraju svakog romana nalaze detaljna objašnjenja koja svedoče o dve stvari:  odlično obavljenom istraživačkom zadatku autora i činjenici da roman nije zamišljen samo kao lako i zabavno štivo. Akunjin je odlično shvatio zadatak dobrog pisca u dobrom organizovanju građe sa posebnim akcentom na istorijskim okolnostima.

Još jedna ocena je da roman obiluje humorom, vrlo čestim karikaturnim likovima i satiričnim dijalozima. Sam lik Erasta Fandorina je zamišljen parodijski, ali to ni najmanje ne remeti kvalitet priče, naprotiv, čini romane zanimljivijim i orginalnim. Ne mogu se oteti utisku da su detektivski stereotipi dosadni u svojoj epigonskoj misiji pisaca čiji glavni junaci liče jedni drugima. Suparnici Fandorina su tek lepeza likova na koju treba da se obrati posebna pažnja, od onih sa nadprosečnom inteligencijom dostojne Fandorinovoj do neviđeno tupavih, nalik onom teroristi koji nije zalepio dovoljno markica na pismo, te mu se pošiljka sa antraksom vratila na kućnu adresu i usmrtila ga. (O ovom slučaju i sličnim piše Vendi Nortkat u knjizi Darvinove nagrade.)I ne samo to, postoje romani čije su priče jednostavno besmislene i naivne poput romana Đulija Leonija Zavera trećeg neba u kojem detektivsku ulogu ne preuzima niko drugi do sam Dante Aligijeri (moš mislit!)  ili Džejmsa Patersona Kros (32. glava romana, remek-delo prozne gluposti).

Ilustracija lika Erasta Fandorina

Izneću u što kraće mogućem pregledu radnje romana koje sam do sada pročitao sa velikim guštom, što bi se reklo. Azazel  je prvi roman u tom nizu u kojem je Fandorin još uvek samo činovnik policije, ali nižeg ako ne i najnižeg reda. Sasvim slučajno biva upleten u istragu o terorističkoj organizaciji koja ima zadatak da poubija sve ruske plemiće kako bi jednog dana ruska imperija ostala bez zakonitog naslednika. U jednoj od akcija Fandorin preživi eksploziju bombe. Tragovi tog napada kroz serijal postaju zaštitini znak ovog detektiva: osedeli zalisci i govorna mana. U narednom romanu Turski gambit, na početku, nalazimo Fandorina negde na teritoriji današnje Bugarske, maskiranog u srpskog dobrovoljca. Zadatak je da spreči turske kontraobaveštajce i osujeti njihovu diverziju prekidanja linije fronta. Ovde je već lik Fandorina jasno definisan, ima svoju istoriju i rutinu, čitaoci se sada upoznaju sa pravim sposobnostima svog  junaka, njegovom hladnokrvnom prirodom i neuništivim taktikama pri hvatanju šljama. Ovo je roman od kojeg tek započinje serijal avantura Fandorina u onom obliku kojem je Akunjin težio. Inače na kraju romana Fandorin  napušta Rusiju i odlazi u Japan na usavršavanje. Valja istaći da je sam autor priznati japanolog.

U romanu Levijatan Fandorin nije u prvom planu, već francuski inspektor Goš. Goš traga za ubicom koji je likvidirao celu parisku porodicu pod misterioznim okolnostima.(Misteriozni zločini u ovom serijalu su zaista neviđeno maštoviti). Radnja se odvija na novosagrađenom prekookeanskom brodu Levijatan koji plovi od Sautemptona do Kalkute. U toku putovanja Goš biva ubijen, a naš junak preuzima i privodi istragu kraju koja dovodi do razotkrivanja pozadine o kolonijama u kojima su gospodarili Britanci. 

Dve združene knjige Žandar Pik i Dekorater objavljenje su pod istim naslovom Specijalni zadaci. Prva nešto slabija, druga možda i najbolja u serijalu po mom mišljenju. Naime, Dekorater je pokušaj Akunjina da poznatog svetskog ubicu Džeka Trboseka prebaci na rusko tlo, tačnije Trboseka predstavlja kao ruskog studenta medicine koji je studirao u Londonu u periodu kada počinju ubistva u Vajtčepelu. Nakon toga student se vraća kući i počinje da ubija i unakažava leševe prostitutki po Rusiji. Fandorin  u romanu ima svesrdno pomoć  Atanasija Tulipanova, raba Božjeg. Atanasije ipak gine, što je još jedan dokaz da je Akunjin nadmašio svoje kolege koji su po pravilu uvek ostavljali pomoćnike svojih glavnih likova u životu (stereoptip). Akunjin inače, vrlo vešto dozira humor i stravu, te se čitalac često nađe zbunjen tokom čitanja.

Moram da pomenem još jedan roman iz ovog serijala, a to je  Državni savetnik u kojem je na vrlo impresivan način prikazan početak  borbe između pristalica carske rusije na jednoj i mladih komunista na drugoj strani

Romanovi

. Moram da pohvalim rad prevodioca Petra Bunjaka i lektora Grozde Pejčić. Prvom  na odličnom osećaju da se ne samo delo prevede već zadži što veći grumen orginalnosti. Što se tiče lektora, skoro nisam video knjigu sa nestvarno malim brojem greška, makar i slučajnim. Iako se leto polako primiče kraju, ostaje moja preporuka za serijal romana o Erastu Fandorinu za mirnu jesen. Serijal koji će istovremeno čitaocu biti jednako uzbudljiv, dinamičan koliko i duhovit.