Селидбе и сеобе Милоша Црњанског

Никава није тајна да писци лична искуства интегришу у своја поетска и прозна остварења, па чак и када постоји апсолутна супротност аутора и књижевног јунака на другој страни. Важније од утврђивања степена аутентичности пишчевог искуства је утврдити колики је удео емпиријског у ставовима које јунаци романа заступају. А најбоље је све то  сагледати из „птичије“ перспективне која би барем у свету књижевности подразумевала целокупан књижевни корпус као и извесну временску дистанцу која дозвољава да се мишљења тумача искристалишу и донесе што праведнији суд о делу једног уметника.

Милош Црњански

Говорити о Милошу Црњанском (1893-1977) никада није касно, а ни рано, а у овом случају пажња ће бити усмерена на његова три романа: Сеобе I (1929), Сеобе II (1962) и Роман о Лондону (1971), а са посебним освртом на тројицу ликова, носиоца ових романа али и носиоца целокупне романексне поетике. 

Роман Сеобе I је одмах својом појавом допринео бољем разумевању свега онога што је Црњански написао и издао пре 1929. године. Као што је већ поменуто, раније, у књижевној критици Сеобе не представљају само физичку миграцију, било популације или појединца, већ и извесно духовно изгнанство.  Вук Исакович је у сталном покрету са својом војском, и да нису део регуларне војске Аустроуграрске царевине, могло би се говорити о чопоративном лутању групе изгубљених људи који се боре и трагају за циљевима који нису њихови. Исакович напушта своју породицу и истовремено се, унутар њега, почиње одигравати она савремена људска драма о апсурду живота која је посебно карактеристична за периоде након ратова у свету књижевности. Осећај дефетизма, толико аутентичан Црњанском, у људском бићу попут имунолошког система организма тражи самопоправљање и исцелење. Једини начин је бекство, миграција или као што каже Црњански – сеоба. „Песникова жудња за тим „просторима среће“ везује се, с правом, за немирни сан о утопијскоме поднебљу пуне хармоније, склада и слободе. То је тежња  за „аполутним другде“[1], које је, у маштању песника и сањара, како сматра Гастон Башлар, у књизи Поетика простора, увек привлачније од овде и сада.“[2] Када се говори о младим уметницима онда је незаобилазно поћи од њихове маштовитости и сањарења.  Да не буде забуне бујање маште и сањарења немају тапију на младост, али је код младих песника и писаца посебно изражена због чега се и јавља парадокс у односу аутора и Вука Исаковича.

Вук Исакович (сцена из филма)

Црњански (26 година има када се појвљују Сеобе) говори кроз лик знатно старијег Вука Исаковича који заиста и делује као истински сањар и песник. Оцена критике је да овај роман има много одлика лиризма у себи, па наравно да их има јер их пише песник, јер је главни лик окупиран својим сновима и идеалима.
Други књига Сеоба, појављује се у односу на прву после тридесет и више година. Главни лик је Павле Исакович, официр и потомак Исаковича из првог романа. Чудан лик, интроверт, ћудљив, тих, сујетан, сањар попут Вука Исаковича, али некако јачи, издржљивији и одлучнији. Баш као и писац, ако је сличност између Милоша Црњанског и Вука Исаковича била машта, онда би сличност између писца и Павла Исаковича била управо снага и, чини се, нека нова виталност која човека у том добу гони на остварење нових циљева. Павле Исакович делује незаустављив у својим намерама, он је официр и нико и ништа га не може натерати да постане паор. Његово је умрети у јуришу, са ножем у зубима, а Русија и даље остаје онај спиритуални (намерно кажем спиритуални) идеал у којој има места за такве какав је и сам. Он успева у својој намери. Одселиће се у Русију и успети у тој намери оставривања сна, а који је започет још у мислима његових фикционалних предака. Са Павлом Исаковичем, онај заједнички осећај, Црњанског и Вука Исаковича, осећај неприпадности нестаје. Даље, јунаци романа су окружени пажњом супротног пола, како и не би били кад су сви редом офицри, униформисани, стасити и јуначни, а опет, гле чуда, сваки од тих јунака губи жену. Зашто умиру жене Исаковичима? Одговор је магловит, јер је последица личне импресије, или „учитавања“. Женски ликови у делима Милоша Црњанског симболично представљају идеале и њихову недостижност и пролазност. Ниједна жена није надживела Исаковиче (имајући у виду оне који су предмет овог рада али и главнији носиоци фабуларних токова поменутих романа), па се на тај начин жена као симбол уклапа савршено у оно Ла Мартеново да је идеал истина која се види надалеко. Дакле, сублимирано би било рећи да је Вук Исакович носиоц маштовитости поетике Милоша Црњанског, а Павле снаге.

   Роман о Лондону се појављује са извесном разликом у односу на Сеобе, и у тих неколико година колико их дели дошло је до још једне промене, сасвим нормалне и очекиване код аутора. Са пуном зрелошћу човека и уметника (потпуно супротно распаљеној машти из младости) долази до мирноће. Мирноћа није само карактерна одлика већ и једна од особина Романа о Лондону и главног јунака Кнеза Рјепина. Потомак Аниките Рјепина, руски царски официр, у потпуној беди размишља о одузимању живота самом себи, па откуд таква бесмилица о мирноћи? Та мирноћа потиче из поступака кнеза Рјепина, а поготово у она последња два поглавља када планира своје самоубиство. Подсећања ради, након смене царске породице у Русији и генерално распада руске аристократије долази до масовних миграција племића широм Европе и света. Брачни пар Рјепин након неколико година лутања долази у Лондон.  Ту се сусрећу са свим материјалним и духовним кризама које су карактеристичне за ратне године и године опоравка након рата.  Кнез Рјепин је принуђен да тражи послове по  Лондону, учитељ је јахања, рачуновођа у обућарској радњи, носач, одгајатељ коња, на крају и молер, додуше добровољно. Да би спасао беде макар жену шаље ју у Америку својој тетки, а он остаје. Тај останак је пропраћен моралним дилема. Рјепин је разапет између свог породичног племићког наслеђа, а чијег је сведок пропадања на једној страни и истинског и искреног родољубља којег осећа према Русији. Међутим, окружен политичким полтронима и агентима бива увучен у разне интриге Комитета. Рјепин бива прегажен од стране политиколошког идеализма у којем очигледно нема места за судбину и проблеме појединца. Тај последњи неспоразум због којег се кнез Рјепин осети „сувишним“ човеком доводи до његовог самоубиства. Разорени темељи Рјепинова бића доводе до шизофреног стања које нам писац овако предочава: „...покушао је да објасни, да се у њему, руском емигранту у Лондону , боре два бића – које он, у шали, у себи, назива Jim и John. Џим му виче у уво да је бедник , просјак у туђини , да ће да заврши у олуку[3]. Да само у својој земљи човек може да буде сретан. Да је то што је задесило Русе највећа несрећа , гора него што је била најезда Монгола и монголско ропство. На целом свету руски официри има да перу судове, продају новине, чисте улице, продају ћилимове или зелен. Џони му виче у уво да, нимало, не треба да се стиди , што је руски емигрант. Руски емигранти су научили свет балету, певању, у Паризу, у Америци, у театру. Чак и Шекспиру. А сиромашни, стари, космати, руски професори, напунише у туђини, књигама, катедре и универзитете , као некад Грци када је Константинопољ пао. Џон каже да треба , да се осећа, као апостол,али на жалост, он је официр, официр потомак Аниките Рјепина, који је са својим козацима ушао у Париз. Ето то је. Џим му виче у уши да треба да се стиди, јер ће њихова деца да служе туђину. Мењају и своје име. Не знају више ни свој језик. Постају Французи, Американци, Енглези, Немци, Талијани, мелези. Продају се, као што су робове продавали. Постали су ђубре за нађубривање неплодних земаља. Па шта је онда истина: Џим или Џон? Је ли то била срећа или несрећа.“[4]

Руске избеглице по доласку у Лондон 1945.

Уз Џима и Џона, Рјепину се константно „јавља“ и пријатељ Барлов који је такође свој живот окончао самоубиством. Рјепинова мирноћа потиче у до детаља разрађеном самоубиству, које на моменте више делује као планирано убиство него суицид. Ко зна, можда је Рјепин на тај начин желео да уклони присуство једног од она два гласа. Мило Ломпар говори о присуству демона који је увек ту негде око кнеза, а опет све чини како би се сакрио. И да је тај невидљиви Мефистофелес водич Рјепина. Та констатација је у великој мери тачна. На једном месту у роману се каже: „Већ крајем новембра празнично расположење обузимало је Лондон. Иако је дан рођења оног детета које се родило, кажу, у јаслама у Израиљу, још далеко, у Лондону славље око тог рођења већ је започело.“[5] Рођење спаситеља човечанства по хришћанству је сведено на чин рођења детета, на свакодневицу, чиме се индиректно наговештава и слом несаломивог идеала оличеног у Богочовеку. Међутим, као и за Исаковиче тако и за Рјепина, битан је осећај неприпадања. И иначе психологија избеглица, расељених лица или просто речено изгнаника је посебна. Ти људи (укључујући и моју маленкост)  осећај протераности подсвесно развијају у осећај изгубљености и одбачености, што у каснијим стадијумима доводи до новог - осећаја неприпадности.  Једина два разрешења тог проблема су потпуна асимилација са новом средином или дубље повлачење у себе или у своје енклаве. Рјепин бива одбачен од средине, а проглашен белом враном од својих. Што ће рећи да Вук тежи идеалу Русије, Павле га достиже, а Рјепин напушта тај идеал, односно долази до нове миграције и сеобе чиме се руши тај последњи идеал Милоша Црњанског звани Русија. Проводећи последње дане са Нађом, Рјепин је доживео метаморфозу из супруга и љубавика у оца. Нађа одлази у Америку, и њена писма која су све тужнија и тужнија су сведоци да она пролази кроз сличну метаморфозу као њен супруг. Оно што је за Рјепина Русија, за Нађу је Лондон, а оно што симболично за Рјепина предсатвља Лондон, за Нађу то постаје Америка, па се тако и након смрти Рјепина наставља тај деструктивни тренд по животне идеале. Мало ли је рећи да као што Рјепин постаје у концу живота више Нађин отац него муж, тако и писац оставља отворену судбину Нађе која је трудна и ишчекује њихово дете. Роман о Лондону тако постаје последња, трећа тачка поетике Милоша Црњанског. Сањалачки импулс Вука Исаковича, животна снага Павла Исаковича и привид мира и наставак сеоба Кнеза Рјепина.

     Уместо закључка, сматрам да би о континуитету романа, о којима је било речи боље било дати илустрацију у виду цитата. Прва књига Сеоба има онај чувени почетак „Бескрајни, плави круг. У њему, звезда“, а насупрот њему попут потомка, на крају Романа о Лондону пише: „Само је са светионика, на висини те велике стене, којом се парк завршавао, треперила једна светлост, целе ноћи, трепетом, као да, ту , земља показује неку звезду.“[6]

Милан Цревар

---

[1] „Апсолутно другде“ је одлика уметности, тако да уметнички израз постаје метод исцелења и процес одржавања духовног здравља појединца.

[2] Предраг Палавестра, Песнички роман Милоша Црњанског, предговор романа Сеобе I, Просвета, Београд, 1983.године

[3] Бројне грешке у страним језицима, као и необичности настале интерференцијом различитих језика – кад Рјепин говори Нађи да ће завршити „у олуку“ (буквалан превод енглеског „in the gutter“ – задржане су као језичко оваплоћење емигрантске драме и судбине. – Приређивач Светозар Кољевић. Милош Црњански, Роман о Лондону, стр.735., Просвета, Београд, 1996. године

[4] Милош Црњански, Роман о Лондону, стр.479., Просвета, Београд, 1996. године

[5] Исто, стр.484.

[6] Исто, стр.734.