Samo teci, moj Dunave

13. Oktobra 1991. negde oko podneva autobus je  stigao u  Bijeljinu. Kao osmogodišnjak sam tog jutra napustio rodni grad sa majkom, starijim bratom i sestrom. Prvo smo skelom prešli zlosutnu Savu kod Bosanskog Šamca, a onda autobusom preko Bijeljine, Šapca i Beograda započeli naše izbeglištvo. Dve su reke toga dana bile značajne za mene. Nabujale Save sam se uplašio i još uvek ponekad imam noćne more kada se setim njenog ledenog zelenila i jesenjeg lišća po površini ko nagorelog špila karata na ustalasanoj čoji. Nešto kasnije, istog dana, umornog od dugog puta probudila me pesma o drugoj reci, o Dunavu. 

Branislav Krstić

Grupa Garavi sokak je u okviru svog  prvog albuma iz 1989-te snimila pesmu pod naslovom Teci, teci Dunave. I kada sam je tog davnog oktobra iz zvučnika više moje glave čuo, desilo se da je  melodija nekim čudesnim,  subinskim automatizmom, označila jedan Put.

Nekoliko dana kasnije na televizoru se pojavio nasmejani brka i  sa šeširom na glavi i gitarom u ruci otpevao poznatu mi pesmu. Bio je to Branislav Krstić, pevač grupe Garavi sokak, kompozitor, kantautor i pesnik. U želji da što bolje istaknem vrednost ove pesme, a ne samo dečačke uspomene sa stanice u Bijeljini, stupio sam u kontakt sa gospodinom Krstićem i postavio mu nekoliko pitanja na koja je on vrlo konkretno odgovorio. 

Mini intervju sa Banetom Krstićem

Pesma je postala zaštitni znak grupe Garavi sokak, balada  znana mnogim generacijama, čije reči mnogi pevuše i danas, sa ili bez njene predivne muzičke pratnje. Ja sam (lišen bilo kakvog muzičkog talenta ili ti dara) obratio  pažnju samo na REČI ove pesme i ređajući njene stihove, preda mnom se pojavila pesma vrlo značajnog umetničkog otiska, ne samo melodična sa svim atributima muzikalnosti poetskog izraza, već i bogatog potencijala stilskih figura, versifikacije, motiva...Zablistala je novim sjajem, kao da je skrivala iza muzike svoju patinastu žicu istinske poezije sve ove godine. Setio sam se onih reči Stojana, glavnog junaka romana Pevci Borisava Stankovića (1876-1927), kad od muzičara traži da mu sviraju "meklamijski" (milozvučno). E to je prava ocena ove pesme, onako po južnjački, po vranjanski - meklamijska li je pesma. Sve je to poezija. I svako ko kaže suprotno, ne zna da poezija živi tamo gde je instrument. Šta pričam ja (?!), pa poezija i jeste instrument na kojem se svira rečima. Ima tu još nešto. Ova pesma je balada, zapravo ima baladičan ton. Međutim, u okviru ovih stihova ne postoji niti jedan iz kojeg bi se makar mogao naslutiti dašak tuge, čežnje, bola. Ne. Postoji sam masiv, tvrd i postojan poput stubova mosta koji dele Dunav, i kojima Dunav ne može ništa. Stevan Raičković (1928-2007) je 1962. godine napisao referat pod nazivom Reč o poeziji, gde kaže: 

O poeziji se jedino može govoriti u poeziji, u prirodnom pesničkom ambijentu – pesnikovom biću.

Kao da postoji drugo mesto na kojem se može stvoriti poezija i na kojem se može o poeziji govoriti. Možda sam i ja bio onomad u Bijeljini pesnik, makar za trenutak. I kako ja sada mogu da dočaram lepotu ove pesme bilo kome i bilo kako, ako taj neko nema pesnika u svojoj svesti. Ne radi se ovde o nekom epohalnom otkriću, koje je eto čučalo u pomračini i čekalo moj neprikosnoveni genij da ga uhvati za ruku, te izvuče na svetlost dana. Ovde je reč o dve perspektive, dva vrlo bliska sudionika, što bi rekao Bane Krstić "Pesnici su pisali muziku, a muzičari i poeziju", sve je to istinito, neraskidivo - reklo bi se. Međutim, pesma Teci, teci Dunave je prvo muzička tvorevina i kao takva stekla slavu, popularnost, postavila standarde kako sam već napomenuo.  Lišena svoje muzičke podloge, transformisana iz teksta za pesmu u pesničko ostvarenje, nije umanjila svoju vrednost, već ju dvostruko uvećala. To je i bila moja namera, koju, ruku na srce, nije bilo teško otkriti. Ova pesma je dokaz itekako živog prisustva poezije u svom izvornom obliku, a ne samo naivno i ponekad vulgarno trošenje papira i mastila.

Antologije vredna

Iz razgovora sa Branislavom Krstićem sam saznao da piše muziku za pesme Vaska Pope (1922-1991) i Mike Antića (1932-1986). Nisam bio iznenadjen, a svakako zadovoljan da će možda pesma iz ciklusa Daleko u nama, meni omiljenog, dobiti potvrdu svoje vrednosti kroz melodiju "panonskog melosa". To je i logično. Okruženje, prirodno i socijalno, oblikuje naše fiziološke, duhovne i intelektualne potrebe jednakim intezitetom. Pomenuo sam ranije u tekstu pisca Stankovića i to nije bilo slučajno. Pesma Teci, teci Dunave je mirna, spora, sa svojstvima kakve imaju japanske bašte i vrtovi za meditaciju. Kod Stankovića je, doduše, u južnjakom mentalitetu i melosu sve energičnije, brže, požudnije, vrelije i senzualnije. Mirnoća "panonskog" melosa stoji rame uz rame sa vranjanskim, iako različiti po svom volumenu, deo su iste palete poetičkog izraza.
Pesma kojoj sam poklonio svoju pažnju ima sve antologijske vrednosti, sa malo truda književni teoretičari bi to vrlo lako uvideli. Poezija je danas devastirana, ponajviše zaslugom sopstvene hermetičnosti i potrebom da bude filosofska, a ne melodična, da pre bude zbunjujuća nego omiljena, da sebe grešnicu danas dozove nevinu iz prošlosti. Ma kome to treba. Umetnosti sigurno ne. Stvari nisu toliko komplikovane, nije ovo pitanje patetike, već sposobnosti pojedinca da se ispuni nadahnućem svog okruženja i to pretoči u lirski izraz. Više poezije ima u Dunavu, nego u svim antologijama sveta zajedno, nemoć da se to shvati na pravi način je korak unazad, kao kada bi reka tekla unatrag, jer nam tako odgovara.